Najranija sećanja koja imam vode ka Desanki i njenim pesmama. Svako jutro dok me je vodila u vrtić, i popodne, kada smo se vraćale iz istog, mama mi je recitovala njene pesme, tako da sam, još dok nisam krenula u školu, znala velik broj stihova napamet. Jednom prilikom na Zmajevim dečijim igrama sam je i upoznala, mama me je odvela da vidim baku koja piše tako lepe pesme. Sećam se da se nastavnica srpskog jezika iznenadila kada sam, dok smo obrađivali pesmu i imali prvi kontakt sa njom, ustala i izrecitovala celu “Krvavu bajku”. U petom ili šestom razredu.
Na prijemnom ispitu za fakultet me je komisija, kao treće pitanje, pitala koji mi je omiljen pesnik. Rekla sam Desanka Maksimović. Tada sam odgovarala njene pesme i zbirke za ispit, ali sam ih pre toga čitala i učila sa uživanjem. Jer, Desanka je posebna. Iako ne volim poeziju, u njenim pesmama pronalazim okeane emocija, uragane uzdaha i suza, svemir ljubavi.
Ne mogu uvek da čitam poeziju. Zapravo, sretki su momenti kada mi se poezija čita. Ako izaberem njene pesme, uvek plačem. Posebno kada čitam ovu.
OBEĆALA SI DA ĆES BITI VEČNA
Obećala si jednom u detinjstvu
da ćes biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.Obećala si nam da ćes biti večna
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećas krivom
što nas napustaš.
http://www.youtube.com/watch?v=GW7Ak7a0MQA
